Dozvoljeni limit na mito

Novi zakon o Zdravstvenoj zaštiti uveo je neke novine koje su manje-više pozitivno prihvaćene i jednu koja je u poslednjih nekoliko nedelja predmet diskusije u medijima i na društvenim mrežama, a predstavljena je članom br. 234 navedenog zakona, koji glasi: “Zdravstveni radnik i zdravstveni saradnik koji obavlja zdravstvenu delatnost, odnosno poslove zdravstvene zaštite u zdravstvenoj ustanovi u javnoj svojini, član organa, odnosno stručnih organa u zdravstvenoj ustanovi u javnoj svojini, kao i članovi njihovih užih porodica, ne smeju tražiti, niti primiti novac, poklon, uslugu ili bilo kakvu drugu korist za sebe, članove svoje uže porodice ili fizička i pravna lica koja se opravdano mogu smatrati interesno povezanim, a koji mogu uticati na nepristrasnost ili profesionalno obavljanje dužnosti, odnosno koji se mogu smatrati nagradom u vezi sa vršenjem dužnosti i obavljanjem zdravstvene delatnosti. Izuzetno od stava 5. ovog člana, iskazivanje zahvalnosti u vidu poklona manje vrednosti, odnosno reklamnog materijala i uzoraka, koji nije izražen u novcu ili hartijama od vrednosti i čija pojedinačna vrednost ne prelazi 5%, a ukupna vrednost ne prelazi iznos jedne prosečne mesečne plate bez poreza i doprinosa u Republici Srbiji, ne smatra se korupcijom, sukobom interesa, odnosno privatnim interesom, u skladu sa zakonom”.

Ako bi se ovaj član primenjivao bukvalno, to bi značilo da, pre odlaska kod lekara, pacijent mora da se informiše o visini prosečne plate u Srbiji, da izračuna 5% od te sume i da, shodno tome, odabere odgovarajući poklon kako bi ukazao pažnju doktoru. Postavlja se pitanje na koliki vremenski period se može “razvući” ovaj poklon, koliko često sme da se primi ovakav, legalizovan poklon, da li je potrebno proveravati cene po marketima, i kako, uopšte, može neko da proveri da nije vrednost poklona, slučajno, možda ipak malo veća od dozvoljenog iznosa. Jer, ko može biti siguran da li se lekar posle radnog vremena sastaje sa članom pacijentove rodbine i upravo prima dodatak na poklon?

Postavlja se pitanje zbog čega je bilo potrebno uvesti takvu odredbu u zakon. Valjda je neophodno svemu odrediti cenu, da ne bi došlo do zabune i neosnovane tužbe. Možda je ideja da se na ovaj način spreči emigriranje zdravstvenog kadra.

Sećam se jedne scene iz čekaonice, neću reći gde. Pun hodnik pacijenata, među njima i ja, čekam svoj red. Malo lekara, gužva, čeka se i po dva-tri sata. Pacijenti nervozni, vrpolje se na stolicama ili hodaju besciljno, započinju razgovore, da brže prođe vreme. A onda čujem rečenicu: “Ona doktorka nema pojma, nikad joj ne bih poklonila kafu i čokoladu!”

Da li doktorka ima pojma, o tome neću da diskutujem. Svako ima pravo na svoje mišljenje, dela govore više od reči. Ali, zar je to tarifa? “Ovim lekarom sam zadovoljan, njemu ću pokloniti kafu i čokoladu, a nisam zadovoljan radom ovog lekara, njemu neću pokloniti kafu i čokoladu?” Zar tako sistem funkcioniše?

I da, kao pacijent, ja uvek nosim sa sobom tu famoznu kafu i čokoladu. I ne samo kao pacijent. Donosim i u druge institucije, koje nisu u vezi sa zdravstvom, gde poklon nije zakonom regulisan, iako se ne očekuje i ne podrazumeva. To radim zato što želim da simbolično nagradim osobe koje se angažuju više nego što se od njih traži na radnom mestu, iako im je plata ista u svakom slučaju. Da bi povratili energiju, ili da ponesu svojoj deci, da njihova deca nauče da se vredan rad i trud isplate i nagrađuju, iako život često opovrgava ovu teoriju.

Znam da ste nekad prinuđeni da date mito, koji je možda i veći od 462 evra, da biste došli na red na listi čekanja pre nego što postanete hitan slučaj koji uopšte ne ide na listu. A znate li zašto su liste čekanja tako dugačke? Pretpostavljate da je uzrok tome manjak zdravstvenog kadra i manjak medicinske opreme. Znate i da je drastično smanjen medicinski kadar zato što su lekari otišli u penziju ili u inostranstvo, a novi nisu zaposleni, ili još uvek čekaju na specijalizaciju. A ukoliko je mlad lekar već zaposlen i završio specijalizaciju, mi ne želimo da podstičemo takav uspeh mladog lekara i srpskog društva. Mi želimo da se lečimo kod prekaljenog lekara pred penzijom, a ne kod nekog neiskusnog. Je li tako, ili grešim?

Otkriću vam jednu tajnu. Lekari odlaze iz Srbije iz sledećih razloga: ili zato što ne uspevaju da se zaposle u struci, ili radi veće plate, ili zato što trpe redovna ponižavanja i omalovažavanja od strane pacijenata, rodbine pacijenata i kolega, ili zato što ne mogu da čekaju da zađu u petu deceniju života kako bi konačno postali kalif umesto kalifa. Te lekare neće zadržati poklon od 462 evra. Oni žele da svoj posao rade časno i savesno, da pošteno zasluže svaki isplaćeni evro, a ne da zarađuju na tuđoj muci. S druge strane, oni koji za jednu operaciju, intervenciju, pregled ili porođaj dobijaju i više od 462 evra neće sigurno otići iz Srbije. U inostranstvu bi u tom slučaju manje zarađivali, a morali bi mnogo više da rade. Po tom pitanju možete biti spokojni.

Iz svih ovih razloga, može se reći da navedeni član zakona nije loša ideja u teoriji, ali u praksi treba lečiti uzrok bolesti, a ne samo simptome. To nije samo zadatak za vlast, to je zadatak za čitav narod. Čisto da u Srbiji od lekara ne bi ostali samo oni koji rade za mito i oni kojima nikad ne biste poklonili kafu i čokoladu.

dr Marija Urošević

Literatura:

Zakon o zdravstvenoj zaštiti, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 25/2019

About Marija Urošević 14 Articles
Klinički lekar u Specijalnoj bolnici za interne bolesti Mladenovac. Specijalizant interne medicine na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Diplomirala na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2014. godine sa prosečnom ocenom 9,11. Autor tri naučnoistraživačka rada, izlaganih na nacionalnim i međunarodnim kongresima; jedan rad objavljen u časopisu "Medicinski podmladak". Udata, majka dvoje dece.

Be the first to comment

Leave a Reply